Gocić na početku trenerske karijere: Savić mi je dao literaturu i savete

Trofejni srpski vaterpolista, Živko Gocić, nalazi se na početku trenerske karijere.

Bivši vaterpolista Partizana, Niša, Ortiđe, Dinama iz Moskve, Latine i mađarskog Solnoka, letos je dobio ponudu uprave da završi igračku karijeru i preseli se na klupu kluba u kojem je od 2011. godine. Gocić je to prihvatio, jer je od ranije znao da želi da bude trener. Kako kaže u razgovoru za Novosti, mnogo mu znači podrška uprave, ali i Dejana Savića, koji mu je već dao literaturu i savete.

– Planirao sam da igram još godinu dana, ali iznenadna ponuda da nasledim svog učitelja motivisala me je da okačim kapicu o klin. Mada su znali da sam mlad i neiskusan, u upravi su verovali da mogu da donesem promene – priča, u telefonskom razgovoru za “Novosti”, Gocić.

Pre četiri godine je odlučio da postane trener, a podršku mu je pružio Dejan Savić.

– Dejan je rasplamsao ideju da postanem trener. Dok sam igrao, rekao mi je da u meni vidi nekog ko može da bude dobar trener. Dao mi je literaturu, savetovao me. Zato je zasad moj početak sličan njegovom. Znam samo da će, ako ostvarim četvrtinu onoga što je on uradio, to biti ozbiljna trenerska karijera – kaže trofejni vaterpolista.

Sesti na klupu Solnoka, kog je prošle godine kao kapiten vodio do titule prvaka Evrope, veliki je zalagoj…

– Ne samo za mene, nego za bilo kog trenera. Utoliko mi mnogo znači poverenje uprave. Veoma sam motivisan i željan da napredujem – ističe Gocić.

Ove godine mlađe selekcije nisu osvojile medalje na velikim takmičenjima. Na SP do 18 godina Srbija je bila četvrta, a na juniorskom EP šesta.

– Poslednjih godina imamo problema sa mladima, jer su klubovi suočeni sa finansijskim problemima. Mladima moraju da se stvore maksimalni uslovi za razvoj, da voda u bazenima bude topla, kako bi igrači sa 18-19 godina stasavali za prvi tim i da nas kasnije glava ne bi bolela.

Od ranije su u Solnoku i srpski reprezentativci, Milan Aleksić i Andrija Prlainović, a sada su im se pridružili i mlađi igrači, Viktor Rašović i Đorđe Lazić.

– Kad sam postao trener, seli smo i razgovarali o tome kako vidimo naš zajednički rad. Oni su veliki šampioni, ljudi, moji prijatelji. Ne mogu da budem diktator, a i momci su svesni da je delikatna situacija. Družimo se, ali kad smo na bazenu, zna se ko šta radi.

Gocić je primer sportiste koji se nikad ne predaje.

– Moj put je bio veoma trnovit i zato su uspesi koji su došli na kraju karijere utoliko slađi. Tek sa 27 godina sam otišao na neko veliko takmičenje, na kojem sam znao da ću biti sigurno u timu. Bilo je to na SP 2009. u Rimu, gde smo osvojili zlato, koje je opredelilo naše karijere i uvelo u velike uspehe.

Gocić priznaje da je u njegovoj karijeri bilo uspona i padova:

– Uvek sam se borio za nešto što sam mislio da meni pripada. Naporno sam radio, dokazivao se, dosta puta nisam bio u najboljem timu. Pa u mlađim selekcijama sam samo jednom otišao na veliko takmičenje. Imao sam dugu karijeru, promenio dosta trenera. Stekao sam ne samo sportsko nego i životno iskustvo. I trudim se da ga prenesem mlađima.

Kapiten reprezentacije Gocić je postao 2013. godine, kada se povukao Vanja Udovičić.

– I sada kada se osvrnem na zlatne dane, mislim da se nekom drugom to dešavalo. Ne znam kako to da opišem, retko kome je pošlo za rukom da na svakom takmičenju kao kapiten bude prvi. To je vanserijski uspeh, naročito za igrača kao što sam ja, koji nije bio zvezda – skromno će Gocić.

Izvor: Novosti