Gocić: Ulaganje u sport uvek donese rezultat, moramo nešto da promenimo

Legendardni srpski vaterpolista, Živko Gocić, prošle nedelje je osvojio trofej koji mu je nedostajao – Ligu šampiona.

U velikom finalu, pred 10.000 navijača u Dunav areni u Budimpešti, Solnok je sa 10:5 porazio Jug, a najzaslužniji za pobedu su bili srpski vaterpolisti, Andrija Prlainović, Milan Aleksić i Gocić. Sada već bivši kapiten reprezentacije u velikom intervjuu za Mozzart sport pričao je o mnogim interesantnim detaljima, vaterpolu u Srbiji i Mađarskoj, saigračima… Na početku je izneo jednu zanimljivost.

– Ne znam gde da držim trofeje i medalje. Imam neku kutiju u fijoci, mislim da je tu nekih pet, šest kilograma zlata. Nemam još vitrinu i ne planiram da je pravim dok ne okačim kapicu o klin… U stvari, supruga mi je obećala da će je tada napraviti. Nije htela do sada, kaže, da me ne maleriše – rekao je Gocić na početku razgovora za MOZZART Sport.

A kada je već kod supruge, proslavljeni srpski vaterpolista otkrio je i detalj kako je uspeo da je iznenadi i to baš u subotu uveče malo nakon što je podigao pehar LŠ.

– Tog dana, 27. maja, bila nam je peta godišnjica braka. Ona je to zaboravila od svog tog adrenalina i uzbuđenja zbog finala, ali sam ja razmišljao o tome. Odmah posle utakmice, u svoj onoj gužvi i slavlju sam joj čestitao i uspeo da je iznenadim.

Solnok je u subotu u finalu Fajnal siksa Lige šampiona u Budimpešti pred 10.000 gledalaca slomio prošlogodišnjeg kontinentalnog vladara, Jug iz Dubrovnika (10:5).

– Istorijska pobeda za Solnok, velika je stvar prvi put postati šampion Evrope. Ovo je ogroman uspeh ne samo za klub i grad, već kompletan mađarski vaterpolo jer prvi put od 2004. godine imaju osvajača Lige šampiona. Drago mi je i što smo nas trojica srpskih vaterpolista deo te priče. Odigrali smo celu sezonu bez poraza u Ligi šampiona. Bilo je mnogo teških utakmica , svaki put smo bili pravi kada je trebalo. Na teškim gostovanjima, poput onog u Breši ili protiv Olimpijakosa. U više navrata smo dostizali formu u najvažnijim trenucima.

Upravo su srpski vaterpolisti, a pored Gocića u Solnoku su tu Andrija Prlainović i Milan Aleksić, kičma novog šampiona Evrope. Što, ako ćemo pošteno,ali i potpuno neskromno, nije ni čudo.

– A šta reći o Prletu (haha)… Svi znaju da je on šampion koji se retko rađa, ima harizmu, znanja, a sada već i pozamašno iskustvo. A Mića Aleksić? On je momak o kojem se ne priča mnogo, a uvek je tu. Odigrao je fenomenalno ovaj Fajnak siks. I u finalu nas je vratio sa dva gola na početku utakmice, a bio je i izuzetno požrtvovan u odbrani. A imali smo i najboljeg golmana LŠ ove sezone, Viktora Nađa.

Dodatnu težinu za Gocića ovaj uspeh ima zbog činjenice da mu je do sada izmicao trofej Lige šampiona.

– S obzirom na to šta sam sve osvojio do sada, pogotovo sa reprezentacijom, bio sam veoma srećan u subotu. I ono što mi je važno, u Solnoku se osećam kao kod kuće. U Partizanu sam proveo šest godina, ovde do sada šest, a biću bar još dve koliko imam ugovor sa klubom. Ovde sam se saživeo sa svima. I drago mi je i zbog ostalih saigrača, Gabora Kiša, Deneša Varge, oni su igrali u velikim klubovima, a nisu imali LŠ.

Ima i simbolike u priči Gocića i Solnoka, jer je on 2011. godine stigao u ovaj mađarski klub koji je tada bio tek na početku ovog “puta od 1.000 milja”, a od tada do danas i ekipa i cela liga su izrasli u najbolje na Starom kontinentu. Gocić nam je objasnio kako su se stvari razvijale.

– Kad sam došao, nije bila liga toliko razvijena. Odnosno, bili su tek na početku kada je u pitanju otvaranje prema strancima. Prvi je ovde došao Branislav Mitrović još 2010, ja sam došao godinu kasnije. Zaista se mnogo ulaže u vaterpolo. Država posle svakih Olimpijskih igara odredi koji su sportovi od najveće važnosti, odnosno koji mogu na sledećim Igrama da donesu medalje. Vaterpolo je u Mađarskoj uvek među prvih pet sportova. Na kraju krajeva, počelo je da im se isplaćuje. Pa i rukometašice Đera su osvojile LŠ, imaju zlatne kajakaše, plivače… Dobri su im rezultati, a meni je drago što sam deo svega toga.

Ono što je Premijer liga u fudbalu, ili NBA u košarci, u ovom trenutku je, bez dileme, mađarski šampionat u vaterpolu. A sada ima i 30-ak srpskih igrača u raznim mađarskim klubovima.

– Za poslednjih šest godina izgradili su čak pet bazena. To je odmah stvorilo pet novih vaterpolo klubova, ali ne samo to. Ti klubovi su odmah u svoje škole privukli i mnogo klinaca, dečaka i devojčica, a tu su i navijači… Mađari su shvatili da moraju da ulože da bi im se vratilo. Naravno, svi smo ovde profesionalnci, živimo od toga. Koliko se nama, igračima, finansijski isplati, toliko se isplati klubovima da dođu do rezultata.

A u Solnoku su najviše profitirali od takvog pristupa, ali su očigledno i najbolje radili i imali ozbiljan projekat spreman na dugogodišnje staze.

– Naš glavni finansijer je i predsednik kluba, Žolt Njergeš. On je uspeo na jedan svoj način da izgradi ovaj klub. Sportski direktor nam je Ištvan Kovač, najtrofejniji trener u istoriji mađarskog prvenstva. On se pita oko dovođenja igrača. Naravno, tu je i trener Šandor Čeh koji je mlad, ali je svima u Evropi pokazao da je kadar. On je prvi još u novembru prošle godine počeo da nam priča kako bi ove sezone mogli da osvojimo Ligu šampiona.

Situacija u klupskom vaterpolu u Srbiji, zemlji olimpijskih, svetskih i evropskih prvaka, dijametralno je suprotna. Gocić je zabrinut zbog toga i upozorava da će pad biti veoma bolan, ukoliko se konačno ne preduzmu određeni koraci.

– Nisam srećan zbog toga. Mnogo puta smo pričali, pozivali sve koji mogu da pomognu. Reprezentacija Srbije jeste dominantna, ali ako se nešto ne promeni… Teško da možemo da se nadamo nečemu. To je sve povezano, jedno vuče drugo. Ako hoćemo da nastavimo niz, moramo da se promenimo. Već kasnimo u odnosu na druge. Sigurno će doći do pada, a onda ne znam kakve bi sve to posledice moglo da proizvede. Nadam se da oni koji vode sport ipak imaju sluha.

Sportista uglavnom se svi sete u pauzi između dve klupske sezone, kada se nekog velikog takmičenja donesu medalju ili trofej. Kada se reflektori ugase, surova realnost ponovo dolazi do izražaja.

– Super je da se okupi 100.000 ljudi ispred skupštine na dočeku, sportisti su to i zaslužili sjajnim rezultatima. Ali, oni su da bi to postigli, uložili sve. Da li takvi dočeci treba da se pretvore u dan za slikanje i skupljanje poena u javnosti? Ili stvarno hoćemo da budemo sportska nacija? Mađarska je dobar primer. Ulaganje uvek donese rezultat, pre ili kasnije. Nije to ništa apstraktno, u sportu se podvuče crta na kraju i pogledaju rezultati.

Iako je već u godinama, a u avgustu ih puni 35, kada može da razmišlja o penzije, Gocić ni ne pomišlja na tako nešto. Ali, se priprema u perspektivi za ono što dolazi posle.

– Već sam rekao da ću nastaviti da se bavim vaterpolom i po završetku igračke karijere. Ovog leta ću biti u stručnom štabu Vlade Vujasinovića u mladoj reprezentaciji. Polako se pripremam za ono što me čeka kad ne budem više igrao.

Iako se od nacionalnog tima oprostio u avgustu prošle godine posle Olimpijskih igara, Gocić priznaje da ni danas još nije u potpunosti svestan te činjenice.

– Još nemam osećaj da sam napustio reprezentaciju, ali to je zato što od Rija nije bilo nijedno veliko takmičenje. Videću kad prođe leto kako ću se osećati. Ali to vreme u nacionalnom timu je možda i najlepši period u životu. Ipak, sve što je lepo ima kraj. Uspeo sam nešto što sportistima retko polazi za rukom, a na kraju sam krunisao karijeru i famoznim olimpijskim zlatom. Nemam za čim da žalim – zaključio je Gocić u razgovoru za Mozzart sport.