Gocić: Jedino žalim što nisam osvojio Ligu šampiona sa Partizanom

Proslavljeni srpski vaterpolista, sada već bivši kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije, Živko Gocić, u velikom intervjuu za Sport Klub rekao je da se još uvek ne oseća kao penzioner, a da jedino žali što pre šest godina nije bio u sastavu Partizana, koji je u Rimu osvojio trofej Lige šampiona.

Na pitanje da li uživa u penziji i na koji način, Gocić je rekao:

– Još uvek se ne osećam kao penzioner, jer mi prvo leto bez reprezentativnih obaveza tek predstoji. Nastupi za klub Solnok, mi ne dozvoljavaju da se tako osećam. Sa druge strane stvarno uživam u vaterpolu, možda više nego ikada. Imam ispred sebe još ciljeva i to je ono što me pokreće.

Srpski vaterpolista je prvu medalju sa reprezentacijom osvojio 2003. u Kranju.

– To Evropsko prvenstvo u Kranju 2003. je za nas 6-7, tada veoma mladih igrača, bilo odskočna daska za ulazak u reprezentativni vaterpolo. Možete zamisliti koliko smo bili srećni kada smo osvojili zlato na debiju za A selekciju. Posle onako dramatične finalne utakmice protiv Hrvatske i svega što se kasnije dešavalo, to je posebno iskustvo. Za mene je sam ulazak u 15 odabranih, pre početka priprema za EP u Kranju, bilo ravno najluđem snu, ali ispostavilo se da se snovi ostvaruju kada se naporno radi i veruje u njih.

Titule u Beogradu 2006. i 2016. sigurno su imale poseban značaj, ali i posebnu težinu zbog pritiska igranja pred domaćom publikom, koja ne očekuje ništa manje od zlata?

– Da, slažem se sa Vašom konstatacijom. Naime, i EP 2006. i EP 2016. je obeležio ogroman pritisak javnosti na reprezentativce i stručni štab. Ništa osim zlata ne bi zadovoljilo ukuse svih ljudi i faktora koji prate reprezentaciju Srbije u vaterpolu. Zlato osvojeno u Beogradskoj Areni 2016. pred oko 20.000 domaćih navijača, mi je jedno od najdražih u karijeri, ali pritisak i zakulisni događaji su takođe nešto što će mi ostati duboko urezano u sećanju.

Rio 2016. konačno ste osvojili i to zlato koje je nedostajalo kolekciji, najveće, olimpijsko. Ali, put do njega je bio sve osim lak. Da li je zbog toga bilo još slađe?

– Gledano sa ove distance, mislim da jeste. Iako smo u trenucima, kada nije sve išlo kako treba, proživljavali možda i najteže trenutke u našim karijerama. Bilo je mnogo teško da se podignemo posle neočekivano lošeg starta. Snaga naše ekipe se ogleda upravo u tome što smo uvek uspevali da preokrenemo stvari u svoju korist. Ono što je najbitnije, možda i jedino važno, jeste da je osvojeno to toliko dugo čekano Olimpijsko zlato! Uostalom, u sportu se „podvlači crta“ posle poslednjeg dana takmičenja. Kada je crta posle OI Rio 2016 podvučena, reprezentacija Srbije je na prvom mestu i to je jedino što je sustinški bitno, sve što se dešavalo pre toga, vremenom će postati manje važno.

Da li su time ispunjeni svi snovi u tvojoj vaterpolo karijeri ili postoji neka stvar za koju smatraš da si mogao drugačije?

– Jedino za čime žalim u dosadašnjoj karijeri je to što nisam osvojio Ligu Šampiona sa Partizanom, u Rimu 2011. U leto 2010. sam napustio Partizan, najviše zbog ličnih principa. Smatrao sam da je klub u tom trenutku bio nekorektan prema meni. Otišao sam i italijansku Latinu, a Partizan je osvojio LŠ na kraju te sezone. Bio sam na tribinama te večeri sa navijačima Partizana i prijateljima, a kasnije i na proslavi sa igračima i rukovodstvom kluba. Tadašnji trener Partizana, Igor Milanović mi je kasnije rekao da je trebalo da i ja budem deo te ekipe. Na žalost, nisam bio. Sve ostale vaterpolo snove sam dosanjao. Osvojio sam mnogo medalja, na sreću, najviše zlatnih i zbog toga sam izuzetno srećan i ponosan.

Od svih medalja koje si osvojio i golova koje si postigao u karijeri, da li bi izdvojio nešto, neki trenutak koji ti je ostao posebno urezan u sećanju, koji stalno „premotavaš“?

– Definitino, osvajanje Olimpijskog zlata. Na ceremoniji dodele medalja sam zaplakao. Te suze su bile, sa jedne strane proizvod sreće, a sa druge, olakšanja.
Jednom je Dejan Savić rekao da moje suze nisu radosnice, vec oličenje patnje, požrtvovanja i predanosti na putu ka mnogo željenom cilju. U tome se slažem sa njim, upravo u tome je suština. Cela moja karijera stala je u tih nekoliko minuta intoniranja himne, koju sam mnogo puta pre toga sa ponosom slušao, ali nikada kao u Riu 2016. Bez sumnje, trenutak koji je obeležio moju karijeru. Došao je kao kruna svemu – rekao je Gocić u intervjuu za Sport Klub, a ceo intervju pročitajte ovde.