Prlainović: Znamo šta hoćemo, zlato u Riju je cilj i velika želja

Nemamo samo jednog, nego još 13 Novaka Đokovića. Neko je, s pravom, dominaciju najboljeg tenisera planete, uporedio sa učinkom srpskih vaterpolista u poslednje tri sezone. Treća je počela evropskim zlatom, a svi sanjaju da tako bude i završena, ali na važnijem mestu od bazena u Areni. U velikom intervjuu za Sport, Andrija Prlainović je govorio o raznim temama, a najviše o Olimpijskim igrama u Riju.

– Naravno da prija to poređenje sa Đokovićem. Eto, poklopilo se da je njegova dominacija počela baš 2014, kada i naša – kaže za “Sport” Andrija Prlainović, jedan od najboljih vaterpolista sveta.

Beogradsko zlato se, tobože, podrazumevalo. Ipak, da li je na vaša leđa tada, u januaru, stavljen preveliki teret?

– Nepotrebno je stvoren pritisak kroz medije, ali i od nekih ljudi koji su se ponašali kao veći stručnjaci nego što jesu. Od ranije se znalo koje takmičenje u 2016. je najvažnije. Ali, kod kuće, pred našom publikom, u ambijentu kakav je teško ponoviti, bili smo izloženi ogromnom pritisku. Ali, nekako smo navikli.

Iz godine u godinu, iz takmičenja u takmičenje, od vas se očekuje najviše?

– Svako je “biti ili ne biti” i uglavnom zarad “spašavanja vaterpola”. Tako je bilo uoči Budimpešte, pa Bergama, Kazanja… Ne vidim da su naši uspesi doneli beneficije savezu i sportu kojim se bavimo.

Kalendar takmičenja je takav da je u sred sezone došlo do podužeg intermeca.

– Ponovo sam u Italiji, Mandić, Filipović, Pijetlović i ja treniramo ponovo sa klubom. Odmor je prijao, a sada preostaje završni deo sezone. Iskreno, uželeo sam se utakmica. Od one sa Jugom prošlo je više od mesec dana.

Posebno ne na klupskoj sceni. Reprezentacija nam je na vrhu sveta, a klubovi jedva preživljavaju?

– Naši klubovi nisu više takmičarske ekipe. Služe samo, a tu pre svega mislim na Partizan, za stvaranje igrača. Jakšić je jedan od primera. Svake godine je priča ista, da je tim mlad i da treba vremena. A, niko od protivnika više ne strahuje kada dolazi na Banjicu. O Crvenoj zvezdi i Radničkom da i ne govorim.

Ima li makar nade?

– Ima dece i tvrdim da se u Srbiji bolje radi sa mlađim kategorijama nego van granica naše zemlje. To je jedina pozitivna stvar. Sve ostalo, ne sluti na dobro.

Vratimo se lučonoši srpskog vaterpola. Uoči Rija očekivanja će biti veća nego ikada, zar ne?

– Priča o olimpijskom zlatu potencira se još od Svetskog prvenstva u Kazanju. Da se razumemo, zlato je cilj i velika želja svakog od nas. Nemoguće je odupreti se pritisku. Međutim, nismo jedini koji će imati takav teret.

Jedan januarski detalj je posebno uneo nemir u ekipu.

– Posle startne pobede nad Hrvatskom nam je već okačeno zlato oko vrata. Videli ste, na kraju to umalo da nam se obije o glavu. Idemo u Rio da pokažemo, od početka do kraja, da smo vredni trona.

Najviši cilj ponovo će biti obaveza, možda više nego ikada?

– Ne treba niko sa strane da nam govori šta treba da uradimo. Sami sebi stavljamo najveći teret. Znate, teško je biti član vaterpolo reprezentacije Srbije. Uvek ste pod imperativom, pod pritiskom. Ponekad nije baš lako sve to izdržati, ali upravo je takav pristup nas iz ekipe razlog svih ovih medalja.

Možete li bolje od viđenog u Budimpešti, Kazanju, Beogradu..?

– Možemo! Želimo da pokažemo najviši nivo vaterpola od početka do kraja takmičenja. Ranije to nije bio slučaj.

Ali, kidisaće rivali na vas. Dojadili ste im.

– Hoće, ne sumnjam. Ne bih baš rekao da je ranije bilo drugačije. Rio je ipak kruna četvorogodišnjeg ciklusa. Sva takmičenja do olimpijskog turnira u mnogim zemljama su manje bitna. Zna se šta dolazi na kraju.

Mislite li na Rio?

– Naravno i te misli će biti intenzivnije iz dana u dan. Samo lud čovek može da kaže da ne oseća pritisak igranja na Olimpijskim igrama. S tim sam raskrstio. Verujte, ne interesuje me šta drugi pričaju. Moji drugovi i ja znamo šta hoćemo i šta nam nedostaje. I želimo to da ostvarimo celim bićem – rekao je Andrija Prlainović.

Izvor: Novinar Boško Živančević, Sport