Kraj karijere kakav Filip Filipović nije zaslužio

Nekadašnji kapiten reprezentacije Srbije i bivši igrač Partizana, Pro Reka, Radničkog, Solnoka i Olimpijakosa, Filip Filipović, odigrao je u sredu svoju poslednju utakmicu u karijeri. Nažalost, to je bio kraj kakav nijedan igrač ne zaslužuje, a posebno ne trofejni vaterpolista koji je u bogatoj karijeri, koja traje više od 20 godina, osvojio sve što se može osvojiti.

U polufinalu Lige šampiona na Malti, Filipovićev Novi Beograd je poražen od Ferencvaroša posle peteraca (18:17), a utakmicu je obeležio i prestrogo dosuđen brutaliti Filipoviću u završnici treće četvrtine. Naime, prilikom plivanja u napad, jedan igrač mađarskog tima je Filipovića, kako se čini, povukao za nogu, a iskusni vaterpolista je refleksno odreagovao i došlo je do kontakta, koji su sudije posle VAR analize okarakterisale kao brutaliti i isključenje za Filipovića. Na prvi pogled nije bilo jasno zbog čega je sudija, ispred kojeg se kontakt i desio, gotovo minut kasnije zaustavio igru, jer u prenosu ta situacija nije ponovo prikazana. Kako takvo isključenje sa sobom automatski donosi i suspenziju za naredni meč, Filipović je završnicu svoje poslednje utakmice u karijeri morao da gleda sa ivice bazena.

Ponikao je u Partizanu, na Banjici, gde je i odrastao. Kakav je bio talenat pokazuje i podatak da mu je tadašnji trener crno-belih, Dejan Udovičić, pružio priliku da sa svega 13 godina debituje za prvi tim. Bila je to prva od 240 utakmica koliko je Filipović odigrao za Partizan. Ubrzo je postao standardni prvotimac i a tokom osam sezona postigao je i 413 golova i osvojio četiri duple krune.

Prešao je 2009. u italijanski Pro Reko, u kojem je proveo i najveći deo svoje bogate karijere. U prve tri sezone je osvojio dve titule šampiona Evrope, tri titule prvaka Italije, Superkup Evrope i Regionalnu ligu. Kao i većina reprezentativaca, 2012. se vratio u Srbiju i zaigrao je za Radnički, koji je tada napravio tim za najviše domete. Sa Kragujevčanima je tokom dve sezone osvojio Kup Evrope 2013, godinu dana kasnije je u Barseloni igrao novo finale Lige šampiona, a za dve sezone je postigao blizu 200 golova.

Vratio se u Pro Reko zajedno sa Duškom Pijetlovićem i Andrijom Prlainovićem, a već u toj prvoj sezoni je osvojio treću titulu evropskog šampiona sa italijanskim klubom. Posle 185 utakmica, 330 golova i brojnih trofeja, Filipović je napustio Đenovu i prešao u Solnok. Sa mađarskim timom je osvojio novi trofej Kupa Evrope, a već narednog leta je potpisao za Olimpijakos, u kojem je proveo dve sezone. U međuvremenu je stavio tačku na reprezentativnu karijeru, gde se oprostio na najlepši mogući način, osvajanjem olimpijskog zlata u Tokiju. Pričalo se i tokom 2023. da će trofejni golgeter završiti igračku karijeru, ali je usledio poziv Novog Beograda, koji je sklopio tim za osvajanje evropske titule i Filip je kao kapiten želeo da se oprosti na najbolji način.

Međutim, njegov tim sjajnu sezonu, u kojoj je osvojio tri trofeja, nije završio onako kako su svi u klubu zamišljali. U polufinalu završnog turnira na Malti Novi Beograd je poražen od Ferencvaroša posle peteraca (18:17), a Filipović je zbog prestrogo dosuđenog brutalitija završnicu svoje poslednje utakmice u karijeri morao da gleda sa ivice bazena. Brutaliti sa sobom nosi i suspenziju za narednu utakmicu, pa Filipović nema pravo nastupa u meču za treće mesto, protiv grčkog Olimpijakosa.

Pored tri titule prvaka Evrope i brojnih klupskih trofeja, Filipović je i sa reprezentacijom osvojio sve što se može osvojiti, između ostalog i dva olimpijska, pet evropskih i dva svetska zlata. Pet puta je proglašavan za najboljeg igrača Evrope, a četiri puta za najboljeg na svetu.