Stevanovićeva ostavka bila pitanje trenutka, javni nastupi Slobodana Sora su samo kap koja je prelila već punu čašu

Dosadašnji selektor vaterpolo reprezentacije Srbije, Uroš Stevanović, podneo je u ponedeljak neopozivu ostavku posle tri i po godine na toj funkciji. Tokom mandata predvodio je nacionalni tim do olimpijskog zlata u Parizu 2024. i evropskog zlata u Beogradu u januaru 2026. godine, a njegova ostavka, iako je imao važeći ugovor do 2028. godine, mnoge je iznenadile.

Ipak, oni koji su samo malo pratili dešavanja u domaćem vaterpolu u poslednjih nekoliko godina mogli su da pretpostave da je samo pitanje trenutka kada će se to desiti, jer trzavice između Novog Beograda sa jedne i Vaterpolo saveza Srbije, Stevanovića i reprezentativaca sa druge strane, traju već godinama. Odluku da se selektor povuče, svesno ili ne, ubrzao je novi predsednik Vaterpolo saveza Srbije i dosadašnji direktor kluba sa “11. aprila”, Slobodan Soro, poručivši na izbornoj Skupštini 29. aprila da Stevanović neće moći istovremeno da obavlja funkciju selektora i trenera Radničkog, u čijem stvaranju je učestvovao i koji vodi već više od deset godina.

Kap koja je, čini se, prelila već punu čašu bila je krajnje neoprezna i omalovažavajuća izjava da su olimpijsko i evropsko zlato pre rezultat trenutne inspiracije nego potvrda velikog kvaliteta, a posle ovakvih izjava ne treba da začudi ako i pojedini reprezentativci, aktuelni olimpijski i evropski šampioni, odluče da se povuku.

Prvi čovek Vaterpolo saveza Srbije usvojio je ostavku Stevanovića tokom još jednog televizijskog gostovanja, rekavši da je to bila neopoziva ostavka i da je on kao takvu prihvata. Da podsetimo da je Soro pre nekoliko godina snažno zamerio tadašnjim čelnicima Saveza što su se od Dejana Savića posle njegove ostavke oprostili samo jednom objavom na društvenim mrežama.

Soro dolazi iz redova Novog Beograda, u kojem je obavljao funkcije direktora i predsednika. Ipak, poznato je da se za sve pita osnivač i aktuelni trener, Aleksandar Šapić, koji je ujedno i podržao njegovu kandidaturu, pošto je kao gradonačelnik nekoliko nedelja pre izborne sednice organizovao sastanak sa klubovima u Skupštini grada, kako bi obezbedio podršku. Tom sastanku prisustvovali su i direktori bazena na kojima ovi klubovi imaju termine za trening.

Stevanović je na mesto selektora imenovan u oktobru 2022, nakon što je posle decenije izuzetno uspešnog rada reprezentaciju napustio Dejan Savić. Funkciju je preuzeo u nezahvalnom trenutku, posle devetog mesta na Evropskom prvenstvu u Splitu. Ipak, dotadašnji Savićev pomoćnik i selektor juniorske reprezentacije prihvatio je izazov, ističući da ne postoji veća čast od vođenja nacionalnog tima.

Već pred prvo veliko takmičenje novom selektoru sreću su poželeli iz Novog Beograda. Naime, tadašnji trener ovog kluba, Živko Gocić, uz podršku Sora i Šapića, odstranio je tokom sezone iz ekipe Dušana Mandića, kojem je zabranjeno i da trenira, da bi samo mesec dana pred početak Svetskog prvenstva u Japanu i kapitenu reprezentacije, Nikoli Jakšiću, poručili da će dve godine provesti na tribinama ukoliko za njega ne stigne odgovarajuća ponuda.

Direktor Novog Beograda tada je rekao:

– Tu je celo leto, neka se pokaže. Možda nas natera da se predomislimo. Ali ovakav, kakav je bio do sada nije igrač kojeg smo očekivali – rekao je Soro u junu 2023. godine.

Mandić je izrazio želju da preskoči takmičenje i oporavi se od svega, dok je Jakšić pronašao inspiraciju i bio je jedan od najboljih igrača u Fukuoki, gde je Srbija i tako oslabljena zauzela četvrto mesto.

Nije to nažalost bio ni prvi ni poslednji put da je ovaj klub radio protiv interesa reprezentacije, pa je jasno zbog čega u januaru, tokom Evropskog prvenstva u Beogradu, srpski vaterpolisti nisu trenirali na jedinom bazenu koji se nalazi na Novom Beogradu, već su, kao i sve druge reprezentacije, morali da treniraju u hladnoj vodi na Banjici, odnosno u balonu na Košutnjaku.

Tokom svog mandata Stevanović je predvodio reprezentaciju na još pet velikih takmičenja i osvojio dva zlata – olimpijsko i evropsko. Na Svetskim prvenstvima Srbija je dva puta bila četvrta, jednom šesta, dok je na Evropskom prvenstvu u Zagrebu zauzela sedmo mesto. Na klupi nacionalnog tima sedeo je u 87 utakmica, uz učinak od 54 pobede i 33 poraza.