SA IVICE BAZENA (Tri decenije od Atine): Igorov turnir života

U četvrtom nastavku teksta “Tri decenije od Atine“, autora Dejana Stevovića, PR Vaterpolo reprezentacije Srbije i dugogodišnji novinar Sportskog Žurnala pažnju je posvetio Igoru Milanoviću.

Možda se Igor Milanović i ne bi složio sa naslovom, ali ne vredi mu. Nikada ga nisam gledao boljeg. Blistali su u Atini fenomenalni Uskoković koji je pokazao kakav će as da bude, već dokazani Vičević, Rađenović, naravno Šoštar, Subotić, Gočanin, Popović, Jelenić, svoje trenutke je u finalu imao Ribić a Tadić je samo onom odbranom u poslednjem španskom napadu zaslužio da bude velikan.

Ipak, Igor…

Kada ga nestručni novinar analizira mogao bi da kaže da je sigurno jedan od najboljih svih vremena. Igrač za sve uloge, igrač kojeg je Nikola Stamenić prozvao vaterpolistom 21. veka ali i igrač koji je igrao koliko treba. Junak Madrida, prvo ime finala u Pertu za dva svetska zlata,
Kada je trebalo bio je dijamant u bazenu, briljantan. Što je posao bio teži, Igor je bio bolji.

Pričali smo nedavno dva sata o karijeri. Bio se i otvorio potpuno. Podsetio se Šoštareve povrede i onda na zagrevanju hrabrio Tadića da mislim samo na ruke, na prostor oko sebe, potvrđujući Stamenićeve reči da je ostalo deo odbrane. Tada ga je klepio po ledjima radi ohrabrenja, ali snažno da Tale prilikom predstavljanja nije upao za malo u vodu.

Čitava ta priča bez sjajnih hrvatskih igrača, sa nevericom u Jugi da može da se osvoji zlato, to jedino odličje koje je nedostajalo, samo ga je inspirisala da iz meča u meč igra sve bolje. A finale ? Finale je najlepši koncert jednog umetnika sporta. Bez greše, sve što je odsvirao bilo je fantastično, spoj znanja, talenta, veštine, pameti ,poteza za anale, da saigrači budu bezvrižni, da rivala muka hvata a da gledaoci uživaju. Sa dva metra, sa pozicije beka i posebno sa zgodne strane kod igrača više. Ne znaš odakle će da gruva. Jedino znaš kako će da se završi.

Tada sam prvi put video da tribina skoro ustaje da ga pozdravi kada je izašao da se malo odmori posle gola gde se u bazenu videlo sve. Sve, osim na trenutak njega i lopte a bi posle sekunde lopta bila u mreži a Igi izašao na površinu vode.

Pet golova u finalu. Kao to je česta pojava. Ma ajte molim vas.

Pričao mi je kako je dva puta spasao gol posle udaraca Gomeza i Oke.

– Uveče me u diskoteci Oka pitao kako sam znao, rekao sam da znam kako igra. I tako smo pričali i ujutru završili na doručku.

Dan posle finala sedeli smo na tribinama, Samenić, Milanović i novinari. Ludilo u Jugi je već počelo a opet javljala se nada da bi moglo brzo da se završi u interesu svih.

– Pozdravljam prijatelje koji nisu mogli da budu sa nama i verujem da ćemo opet jednom da zaigramo.

Nije se to dogodilo, od saradnika u bazenu postali su veliki rivali. Igor je te godine bio junaka finala u Pertu i Atini a opet nije proglašen za najboljeg sportistu. Pričalo se da je dobio na glasanju ali su više instance odlučile da to bude Genije Dejo.

Zanimljivo je da Igor nije došao u Beograd sa ostalim igračima. Kumovi iz Grčke su ga odvukli iz hotela da bude gost. Taman da izbegne gužvu, pažnju medija.Bio je natraženiji tip tih dana.

– Pitao sam Nikolu da li mogu da ostanem. Rekao je možeš, ovo je gotovo.

Gotovo baš kao i ovaj mali serijal posvećen prvom evropskom zlatu, pre tri decenije.

Piše: Dejan Stevović, PR Vaterpolo reprezentacije Srbije