Aleksandra je ostvarila svoj san: Vaša borba i snaga su doprineli da istrajem i prohodam

Novinar Sportskog Žurnala, Dejan Stevović, preneo je zanimljivu priču sa jučerašnjeg treninga.

Srpski vaterpolisti okupili su se u Beogradu i to je bila retka prilika da zajedno treniraju nekoliko dana. Međutim, nisu samo oni čekali zajedničke treninge, već i Aleksandra Stojanović, koja je pre nekoliko meseci poslala pismo selektoru Dejanu Saviću, a naslov je bio „Preko trnja do zlata“.

Priču je na svom facebook profilu preneo Dejan Stevović:

Pre dva, tri meseca dobijem pismo, a posle čujem da ga je dobio i Savić. Piše izvesna Aleksandra Stojanović. Naslovila ga je „Preko trnja do zlata“. Na deset, bez greške, iskucanih strana. Ma ko će to da čita. Ali…

– Dok su se naši sportisti borili na Igrama u Seulu 1988. ja sam se tih dana borila za život u inkubatoru za prevremeno rodjene bebe. Pobedila sam ali je ostala dečija cerebralna paraliza. I onda iz dana u dana, naporne vežbe, teške, bolne. U proleće 1996, kada sam imala osam godina, napravila sam prve korake.

Slede opisi stvaranja ljubavi prema sportu, posebno vaterpolu, Opisivala je do detalja, danas profesorka knjževnosti kojoj je engleski kao maternji, sva takmičenja,utakmice, radosti i retke dane tuge zbog poraza.

– Obožavala sam Daču, bila presećna kada se slikao samnom u njegovoj kafani. Posle sam obožavala Vanju, danas su to Fića, Prlain i Manda ali je Dača bio na početku.

Završetak teksta pročitanog u cugu:

– Zato sam i napisala priču jer su mi vaterpolisti i praćenje tog sporta, njihova borba, vera, snaga, umnogome doprineli da istrajem, da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu, fakultet i nastavim borbu kroz život. Strpljivo čekam i nadam se da ću konačno upoznati celu vaterpolo reprezentaciju i ostvariti tinejdžerski san. Ako se nikada ne upoznamo, gospodo vaterpolisti, šmekeri i mangupi znajte da postoji jedna devojka koja vas voli, veruje i verovaće uvek u vas.

Savić je odlučio da Aleksandru pozove na trening reprezentacije.

– Otežano se krećem ali stižem na vreme – rekla mi juče.

Danas je čekam ispred „Pauze“. Stiže sa sestrom Kaćom, nasmejana. Ulazimo na bazen. Asovi, njih 23 u vodi. Savić maše. Idemo, gledam je ide otežano a zapravo leti, svaki mali korak je džinovski.

– Pa gde si bre ti – smeje se selektor dok je ljubi.

Smeh, radost, kako god. Deki poput dzentmlena joj dariva buket. A onda majstori, jedan za drugim prilaze i pozdravljaju se dok ih selektor predstavlja.

– Hvala što si došla da budeš malo sa nama.

Poslednji, naravno, Fića. Lopta sa potpisima.

– I to nije sve. Imam za tebe iznenadjenje – rekao je Savić Aleksandri.

I onda se pojavio Dača, i onda Aleksandra više nije izdržala i onda su se u njenim očima pojavile suze. A ni nama nije bilo lako.

– Eto nije bilo strašno – kažem sa knedlom u grlu,

– Nije, bilo je nestvarno, stvarno a nestvarno.

Polazimo ali selektor ima poslednju:

– I da znaš imaš dva kompleta ulaznica za Svetsku ligu.

Mislim da joj je ponudio ne znam šta to ne bi menjala za te karte.

– Jedva čekam juni, srećno.

Reče Aleksandra i ode sa Kaćom da prepričava kako joj se ispunio tinejdzerski san, kako je sve ono što je mislila o vaterpolistima tačno i nestvarno stvarno.