Valiko Dadvani MVP finalnog turnira Regionalne lige: Sa polomljenim prstom postigao osam golova!

Mladi vaterpolista Radničkog, Valiko Dadvani, proglašen je za najboljeg igrača finalnog turnira Premijer regionalne lige, iako je ceo turnir odigrao sa polomljenim nožnim prstom, ali je i pored toga na dve utakmice postigao čak osam golova.

Tim povodom dao je intervju za zvanični sajt kluba.

Kako se osećaš što si proglašen za MVP-ja i koliko ti znači ovo priznanje?

– Pre svega, veoma sam srećan zbog svog tima i našeg zajedničkog uspeha. Ovo je za mene bilo kao san! Velika je čast biti proglašen za MVP-ja „fajnal-fora“ i još uvek sam uzbuđen zbog toga.

Neverovatno je da si igrao na tako visokom nivou uprkos povredi. Kako i kada se povreda dogodila, i zašto si odlučio da nastaviš da igraš?

– Slomio sam prst već u prvoj odbrani u polufinalu protiv Novog Beograda. Ali odlučio sam da nastavim da igram, jer sam već dve godine sanjao o tome da osvojim trofej Regionalne lige – i ništa me nije moglo zaustaviti kada smo bili tako blizu cilja.

Koliko je bilo teško igrati sa tom povredom? Da li si osećao bol tokom utakmica?

– Iskreno, bilo je veoma teško. Jedva sam hodao, a u vodi nisam mogao normalno da koristim nogu. Tokom čitavih utakmica bol je bio konstantan.

Šta je po tvom mišljenju bio ključ uspeha Radničkog na ovom turniru?

– Po mom mišljenju, ključ našeg uspeha je to što smo igrali kao tim, kao prava porodica. Borili smo se jedni za druge do poslednje sekunde – i to je na kraju donelo pobedu.

Koliko je ovaj trofej važan za ostatak sezone i koji su vam ciljevi?

Ovaj trofej nam mnogo znači, ali sada smo već koncentrisani na naredne izazove – domaći plej-of i revanš polufinala Evrokupa protiv Mladosti. Idemo na sve trofeje koji su pred nama.

– Čini se da je dolazak u Radnički bio pun pogodak. Koliko ti znači igranje u ovom timu i rad sa trenerom Urošem Stevanovićem?

– Apsolutno, dolazak u Radnički je bila odlična odluka, zato sam i ostao drugu sezonu. Treniranje sa ovim timom i rad sa Urošem Stevanovićem su mi mnogo pomogli da napredujem kao igrač – i to mi je izuzetno važno.

Kako ti se dopada život u Kragujevcu? Da li si se prilagodio gradu, ljudima i srpskoj kulturi?

– Kragujevac mi je veoma prijatan grad. Ovo mi je druga godina ovde i mogu reći da sam se u potpunosti prilagodio, posebno zahvaljujući saigračima koji su mi pomogli da se osećam kao kod kuće, kao deo porodice.

Da li ti se dopada srpska kuhinja i koje ti je omiljeno jelo?

– Obožavam srpsku kuhinju! Iskreno, kad se vratim u Gruziju, često mi nedostaje srpska hrana. Omiljeno jelo mi je karađorđeva šnicla.

Kako izgleda tvoj dan van bazena? Imaš li neke hobije ili rituale za opuštanje?

– Moj dan van bazena je poprilično sličan svakodnevno – treninzi i kafa sa saigračima. Nemam posebne hobije, jer profesionalni sport ne ostavlja mnogo slobodnog vremena.

Kako si zavoleo vaterpolo i kada si shvatio da želiš da se baviš ovim sportom profesionalno?

– Zaljubio sam se u vaterpolo već na prvom treningu kada sam imao 12 godina. Kada su me sa 15 pozvali prvi put u reprezentaciju Gruzije, tada sam odlučio da želim profesionalno da se bavim ovim sportom.

Ko ti je bio uzor kada si počinjao da igraš?

– Moj uzor je bio Aleksandar Ivović, posebno zbog pozicije koju igra.

Koji ti je omiljeni sport osim vaterpola?

– Pored vaterpola, volim fudbal i košarku.

Šta bi voleo da ostvariš u karijeri?

– U klupskoj karijeri, želim da osvojim Evrokup i Ligu šampiona, a sa reprezentacijom mi je san, kao i svakom sportisti – da osvojim Olimpijske igre.