Nikić: Sanjam kraj sa zlatom u Riju

Najtrofejniji srpski vaterpolista, Slobodan Nikić, koji ima čak 27 medalja u kolekciji, u intervjuu za Blic govorio o nedavno završenom Svetskom prvenstvu, na kojem je naša selekcija osvojila zlato, a naš centar tako postao najtrofejniji.

– Ovo zlato mi je zbog toga možda i najdraže, fali mi još samo ono sa Olimpijskih igara. Njega još sanjam. Uostalom, kada sam bio mali, imao sam dva cilja: da što duže trajem i da postanem olimpijski šampion. Posle Rija ću imati 33 godine i, ako uspem u tome, možda će to i biti kraj… Ipak, nikad ne reci nikad, jer ne znam kako ću bez ovog adrenalina – kaže Nikić.

Delovalo je kao da ste se prošetali do zlata?

– Ovakva dominacija nikad nije viđena. Dobiti olimpijskog šampiona Hrvatsku u finalu 11:4 zvuči nadrealno, ali niko ne zna kroz šta smo sve prošli da bismo ugrabili ovu medalju… Ne znam kako smo još normalni. Recept uspeha je to što nas 13 diše zajedno, uvek idemo zajedno na piće, večeru, znamo se porodično. I generacija Šapića, Ikodinovića, Trbojevića i Šefika je bila vrhunska, ali njima je falila ta neka nit koju mi imamo, iako su oni bili bolji individualci. Ljudi su u čudu kada vide kako se slažemo.

Kako ste se osećali u poslednjim minutima protiv Hrvatske?

– Selektor je namerno tražio tajm-aut, da svi osetimo taj momenat. Taj osećaj… to ne može da se objasni. Savić se smejao iako je trebalo da bude ozbiljan, a onda smo svi krenuli za njim. Bili smo u šoku, govorili: „Ljudi, da li je moguće, osvojili smo ovo“. Pozitivan šok. U očima svakog od nas videla se ta sreća.

Savić je opet ostao van bazena?

– Neće Deki, prosto ne želi. Ja sam hteo da ga ubacim u bazen, pet puta sam ga hvatao, ali neće. Ni ne mora, samo nek nastavi da nas hrani njegovom ludačkom energijom. Sećam se još njegovog govora pred utakmicom sa Hrvatskom: „Momci, ovo je finale, danas idemo da deremo, dobijamo ovo“! Mi mu mnogo verujemo, to nas ponese i onda nema stajanja.

Da vam sada neko suprotstavi reprezentaciju sveta, ko bi pobedio?

– Počinjem da verujem da više niko ne može da nas dobije! Definitivno imamo najbolje igrače na svetu. Možda nam treba jedan poraz da se vratimo u normalu. Pa, ljudi, od 2013. nismo izgubili meč!

Kao da Mađari, Italijani i Hrvati počinju da vas se plaše?

– Mađare smo dobili u tri poslednja finala, oni više ne znaju šta im se dešava. Italijani su nas i dobili dva puta. Bolji smo, ali ih sudije uvek guraju, sve to moraš da iskuliraš. Zato smo sada rekli sebi: „Čekaj, bre, bolji smo, daj da ih polomimo, svaki duel stisni ga za kapicu, za vrat, pokaži mu da želiš da ga dobiješ“. Golman Mitrović nam je od starta odbranama dao snagu i krenuli smo da ih meljemo. Posle, gledamo semafor, gledamo se međusobno, ne verujemo da je 8:2 na poluvremenu.

Nikiću su saigrači nadenuli nadimak po bivšem golgeteru Milana i Juventusa – Inzagiju.

– To je šala iz 2012. jer sam dao mnogo nekih čudnih golova, odbitaka sa dva metra. Ne znam kako je došla priča do medija, ali nema veze, smešna je i interesantna.

Naredni izazov, Evropsko prvenstvo, Beograd je domaćin u Areni, u januaru naredne godine?

– Živimo za taj spektakl, a cilj se zna. Mada, jako je čudno da mi bez klupskog vaterpola napadamo tolike medalje. Hrvati su svi raspoređeni u Jugu, Primorju i Mladosti, Mađari vraćaju igrače u svoju ligu, a mi raštrkani po celoj Evropi, samo je još Jakšić u Partizanu. Svesni smo da je teška situacija u zemlji, klubovi se bore da prežive, ali i ja bih posle 10 godina prvi voleo da igram u svojoj zemlji, da svi budemo na okupu. Tek tada bismo bili nezaustavljivi!

Nikić u slobodno vreme voli da prelistava štampu, prati sve sportove, ali najviše voli da pročita dobru knjigu.

– Veliki sam poštovalac lika i dela Mome Kapora. Uživam u njegovim delima, a vašim čitaocima preporučujem njegovu knjigu “Zelena čoja Montenegra”.

Popularni Boba ne brine za budućnost našeg vaterpola.

– Ne brinem za budućnost našeg vaterpola. Jakšić je neverovatan talenat, tu su i braća Rašović, Ubović, Gavril Subotić… I Mandić će tu biti bar 10 godina. Verujte, takav igrač se nikada nije pojavio u vaterpolu. Ima već sada najjači šut na svetu!

O Rađenu…

– Video sam se sa Nikolom, ne možete ni da zamislite kako je njemu. Prošao je kroz pakao, ali život ide dalje. Bio je sa nama na proslavi, on je i dalje naš brat, prijatelj i drug. Svakome se desi da pogreši.

Koliko je Udovičiću teško van bazena?

– Vanja to krije, ali ja vidim da bi uskočio u bazen u svakom trenutku. Bio nam je kapiten, lider, vođa. Imao je tu moć da uvek rešava mečeve. Verujte, on bi posle dva meseca priprema mogao da se vrati veterpolu. Znam jer ga dobro poznajem, u dušu, pa s njim i Živkom Gocićem treniram od sedme godine…