Jakša ni na nebu ni na zemlji

Povodom vesti da će Vaterpolo klub Novi Beograd posle Dušana Mandića iz tima odstraniti i na tribine preseliti još jednog srpskog reprezentativca, Nikolu Jakšića, dugogodišnji novinar Sportskog Žurnala, a danas Sport Kluba i zasigurno najbolji poznavalac prilika u domaćem vaterpolu u poslednjih 30 godina, Dejan Stevović, u autorskom tekstu za naš portal analizira situaciju koja se već održava na reprezentaciju Srbije.

Podsećamo, Dušan Mandić je krajem marta bez objašnjena odstranjen iz ekipe i do kraja sezone nije trenirao sa prvim timom, da bi na kraju postigao dogovor i prešao uz obeštećenje u mađarski Ferencvaroš.

Međutim, koliko je sve uticalo na jednog od najboljih igrača sveta govori i to da se Mandić obratio Vaterpolo savezu Srbije i istakao da nije psihički i fizički spreman da ovog leta nastupa za nacionalnu selekciju. Jakšić ima opciju da pronađe klub koji će moći da plati Novom Beogradu obeštećenje od 150.000 evra, ali koliki je to novac za vaterpolo zna svako ko se iole razume.

Za Vaterpolo vesti: Dejan Stevović, PR reprezentacije Srbije i novinar Sport Kluba

Ni jedan srpski igrač nije bio u takvoj situaciji u kojoj se sada nalazi kapiten reprezentacije Nikola Jakšić. Trenutna slika je takva da jednog od najboljih igrača sveta manje brine hroničan problem sa ramenom od neizvesnosti koja se nadvila nad njegovom klupskom karijerom.

Bilo je ranije slučajeva da igrači dočekaju leto bez novih ugovora. Čak je bila priča da italijanski timovi nisu želeli da potpisuju sa našim vaterpolistima kako bi ih držali nervoznim u vreme letnjih reprezentativnih akcija.

Novi Beograd je objavio svoj poslovni potez koji je uzburkao javnost. Jakšić se pušta godinu dana pre isteka ugovora, a novi klub mora da na račun srpskog prvaka prebaci 150.000 evra, sumu koja je i za vaterpolo prilike poprilična. Ukoliko se zainteresovani ne pojavi, Jakšić će ostati član Novig Beograda, primaće dogovorene prinadležnosti ali neće biti u prilici da igra. To strahovito bode oči bez obzira koliko u Novom Beogradu smatraju da mogu da vode klupsku politiku kako žele. To nije sporno.

Istina, ostavljena je mala mogućnost da ako dvostruki olimpijski šampion, Nikola Jakšić, igrama tokom leta pokaže staru klasu, može da dođe do promena stava i igrač opet dobije kapicu. Ko će to da oceni ili ko to još u klubu ne zna šta Jakšić može i na kraju treba i da se odgovori na pitanje „zašto Jakša nije bio Jakša“.

Čudno, da se ne upotrebi neka druga reč. Novi Beograd je klub koji nema problema sa finansijama. Ulaganja u protekle dve godine, isplate na vreme pokazuju da sa te strane i posebno organizacione sve funkcioniše normalno. Zbog toga verovatno i nije problem da se isplaćuju ne mala sredstva igraču od kojeg nema nikakve koristi. Ima se…

Da ovaj deo zaključimo, Novi Beograd se posle Mandića lišava i drugog glavnog oslonca reprezentacije. Ne kriju, nezadovoljni su njihovim učinkom u protekle dve godine. U klubu sigurno nisu zadovoljni ni njihovim odnosom ali sve je u sferi nagađanja. Direktor Slobodan Soro je jednom rekao da Novi Beograd ne mora nikome da objašnjava poteze za koje oni smatraju da su u interesu kluba.

Sa Ferencvarošem je napravljen finansijski dogovor. Lova u Novi Beograd, Manda u Budimpeštu, a u Fradiju veruju da levorukog šutera mogu da imaju u željenom izdanju. Hoće li Jakša naći nekog svog Fradija. Pominje se Pro Reko, mada je opcija, da ako do dogovora dođe, da to bude naredne sezone. Sada se sve možda menja. Sa druge strane, pitanje je ima li još neko poput Ferencvaroša ko bi mogao da se napregne i ponudi neke svoje uslove.

Ali, šta ako Fradija ili nekog drugog Fradija nema ni na vidiku, šta ako stručni deo Novog Beograda proceni da Jakšina izdanja tokom leta ne pokazuju znake poboljšanja? Kao Konstrakta – a šta ćemo sad?

Za Jakšu i reprezentaciju to bi bila tragedija u sportskom smislu. Uzgred teško da u celoj priči Nikola Jakšić posle svega želi da se vrati na Novi Beograd. Mnogo je žuči. Da nema klupski život, da se oslanja samo na pripreme reprezentacije, da igra Izrael, Dohu, nezadovoljan, i, koliko god se trudio ipak nespreman, za njega je to pakao, mogućnost da bude izgubljen na duže vreme. Za Stevanovića i ambicije reprezentacije takođe. Pa reč je o kapitenu.

Tu i jeste problem. Iz ovih priča trpi reprezentacija. Manda je prvi udarac. Priznao je da ga je sve oko kluba pogodilo, da nije ni blizu onoga što bi trebalo da bude, da je bolje da se prazni u Ljuboviji, Tivtu, Kotoru, da napuni baterije za start rada sa Ferencvarošem. Da zaboravi dane kada je, po sopstvenim rečima, bez ikakvog obrazloženja sklonjen u stranu. Manda nije bilo ko.

Da li je Slučaj Jakša, na duže staze, još jedan udarac nacionalnom timu? Budimo iskreni, za neodazivanje na pripreme reprezentacije pred kvalifikacije Svetskog kupa Jakšić i klub su trebali da budu kažnjeni. Dovoljno je pogledati Zakon o sportu i Pravilnik o radu sa reprezentacijama. Klub ne može da zabrani igraču dolazak na pripreme. Savez je tada, radi mira u kući ćutao, a koliko je to prijalo selektoru Stevanoviću… Naravno da Novi Beograd ima pravo da vodi računa o svojim interesima, da podržava odluke trenera, ali način nije dobar. Sve je moglo dogovorom, bez remećenja atmosfere.

Sada imamo potencijalnu situaciju da bi Jakšić mogao da od septembra trenira gde mu se dozvoli (Manda je dobio Vukove), da takmičarsku formu juri na takmičenjima od kojih zavisi odlazak na Olimpijske igre. Došli smo u situaciju da nam je odlazak u Pariz glavni cilj i da se za njega mora raditi naporno.

I umesto da u godini pokušaja povratka na stare staze, posle skromne 2022, svi budu kao jedan, u srpskom vaterpolu je situacija daleko od idilične. Toliko daleko, da godine muka lako mogu da zamene decenije velikih uspeha.