Branislav Mitrović novi kapiten reprezentacije Srbije: Najveća moguća čast!

Novi kapiten vaterpolo reprezentacija Srbije biće najiskusniji član selekcije Dejana Savića, golman Branislav Mitrović. On je tako “kapitensku traku” nasledio od Filipa Filipovića, koji se sa još petoricom igrača oprostio od reprezentacije po završetku Olimpijskih igara u Tokiju, a zanimljivo je da reprezentacija posle 20 godina ponovo za kapitena ima golmana, pošto je pre Mitrovića tu ulogu imao i Aleksandar Šoštar.

Mitrović je za reprezentaciju debitovao na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu 2012. godine. Selektor Dejan Udovičić je želeo prvo, da nagradi trud tada već vrsnog golmana, koji je godinama bio iza Sora i Gojka Pijetlovića a zatim i, ne manje važno, da obezbedi srpski gol u narednom godinama, jer Mađari nisu krili da bi Mitrovića pasošem privoleli svom golu. Od 2013. je bio standardan na golu reprezentacije, zajedno sa Gojkom Pijetlovićem. Sjajno je branio na Svetskom prvenstvu u Kazanju 2015, bio je najbolji golman Svetske lige 2016, prvi čuvar mreže olimpijskog turnira u Tokiju.

Danas je zvanično postao kapiten reprezentacije koja će u Parizu 2024. godine pokušati da osvoji treće olimpijsko zlato u nizu.

– Najveća moguća čast u vaterpolu. Ono što je vaterpolo kapica Srbije to je nešto najcenjenije u svetu vaterpola. Siguran sam da bi veliki broj igrača voleo da igra sa njom. A još voditi ekipu, privilegija i čast – kaže Mitrović, a prenosi Sport klub.

Skup vaterpolista na Dorćolu je prošao bez dobro poznatih igrača.

– Ne znam da li je ovo neki početak ili nastavak. Istina nema lica sa kojima sam proveo toliko godina, opet tu su mi svi poznati, sada su oni glavni – kaže kapiten.

Svakako je i njemu bilo neobično kada nije „overavao“ sa Pijetlovićima, Filipovićem, Prlainovićem, drugim Mitrovićem i Aleksićem.

– Osećaj, ne znam, ne razmišljam o tome. Gledam da se uigramo što pre. Ovo jeste realnost ali u smislu novog fizičkog bivstvovanja. Drago mi je da sam tu, da imam priliku da se borim za Srbiju i da prepoznajem da svi imaju energiju da ispune svoje najlepše želje.

Za očekivati je da će ovaj tim u startu igrati po principu toplo-hladno. Ni toga se ne boji novi vođa tima:

– Svako ima oscilacije. I igrač i ekipa. Bitno je samo prihvatanje pravila, davanja maksimuma non-stop, na svakom turniru, svakoj utakmici pa dokle stignemo. Drugi način rada ne postoji. Ali, setite se Rima 2009. Niko nam nije davao šanse, pa se dogodilo sve ovo. Današnji tim Srbije može da nastavi u ovakvom pobedničkom ritmu. Nisu igrači anonimusi. Igraju u velikim klubovima, godinama u Ligi šampiona, želim da budem sa njima na tom putu. Znam, rezultati će doći.

U dobrim je godinama, sa 36. je uveliko veteran. Bojazan da zgusnut kalendar može da mu ne prija ne postoji.

– Igrači možda nisu srećni ali treneri jesu. Ovakav kalendar prija ekipama kao što smo mi, što više utakmica da se osetimo, uigramo, upoznao. Uzgred nama je rad uvek bio adut, po tome smo se razlikovali od drugih.

Taj rad je podrazumevao da su sadašnji reprezentativci odavno upoznali sistem, igrali na takmičenjima kad god je to bilo moguće.

– Taj sistem koji traje decenijama je odličan. Savez to odlično radi. Naši igrači mnogo lakše ulaze na glavnu scenu. Kod drugih je ta smena sada neminovna. Najmanje će biti kod Mađara koji će biti bez Nađija i Hošnjaknskog, Sa druge strane sportski vek se produžava. Nove su metode treninga, insistira se na oporavku, suplementaciji, igrači se paze. Mentalna snaga je možda najbitnija. Kada imaš 23 – 24 godine fizički si možda najjači ali metalna zrelost je sa 30 godina i više – Tada je igrač najbolji.

Zaključujemo da je to možda razlog uspeha Srbije u Tokiju. Savićev sastav je u proseku imao31 godinu, bio najstariji.

– Ne znam, ali bilo je tu raznih stvari. Imali smo zlato iz Rija i nismo bili opterećeni. Fokusirali smo se na igre. Opet je iskustvo pokazalo koje su utakmice najvažnije. U grupi smo pobedili koga treba a utakmicom sa Australijom prvi put posle dve-tri godine pokazali da nismo prošlost. Tada smo dobili samopouzdanje, pozitivnu energiju koja nas je držala do kraja.

Srbija je tih dana bilo kao jedan. Stariji igrači su sa mladima podelili odgovornost.

– Nije bilo sujete, osetilo se da mlađi mogu da preuzmu. Takvi kakvi smo došli smo do situacije da nam na utakmicama po sedam-osam igrača igra na vrhunskom nivou. Ostali to nisu imali.

Ne krije da bi voleo da priču završi u Parizu.

– Videćemo… Spreman sam fizički sada, mentalno takođe da se još tri godine borim za Srbiju. Ponavljam, videćemo.

Pre 12 godina je bio treći golman. Danas i dalje u igri sa dva olimpijska, jednim svetskim i sa četiri evropska zlata.

– Nisam mogao da pretpostavim da će se to dogoditi. Radio sam najbolje što mogu ali sam bio i privilegovan da budem deo ekipe kakva je bila proteklih godina i siguran sam ekipe koja sada stupa na scenu. I sve medalje, pojedinačna i ekipa priznanja su rezultat funkcionisanja ekipe.

I na kraju šta će u utorak uveče reći igračima pred utakmicu sa Hrvatskom:

– Dobro pitanje, nisam razmišljao. Ipak uvek je isto – svaki od nas predstavlja prvo sebe a zatim i grb svoje zemlje. Nema tu mnogo filosofije. Ko to zaboravi nije na dobrom putu. Dakle, treba da se zna kakav ti je zadatak, šta treba da pružiš jer ćeš tako ispuniti svoju obavezu prema grbu koji nosiš. Sve ostalo je u toj funkciji.

Izvor: Sport klub